У кадру

ПАНЧЕВО, ЈЕДАН ОД НАЈФИЛМСКИЈИХ СРПСКИХ ГРАДОВА
Маратонци филмских успомена
У овом граду и његовој околини, на његовим улицама и трговима, у кафанама, на кеју, на старој железничкој станици, у пивари, музеју, гимназији, настали су неки од најчувенијих српских и иностраних филмова, сцене којима се стално враћамо. „Скупљачи перја”, „Ко то тамо пева”, „Маратонци трче почасни круг”, „Балкан експрес”, „Сирома сам ал сам бесан”, „Шешир професора Косте Вујића”, „Мама Лучија”... Чува ли Панчево те трагове и сећања на своје незаборавне улоге?

Пише: Милош Лазић
Фото: Жељко Синобад

Те 2010. године, током припрема за свечано обележавање Дана Панчева, неко је смислио да се седмог дана празновања гостима и мештанима варош представи и кроз причу о „седмој уметности”, о филму. Тај предлог је размотрен, изваган и прихваћен, па поверен двојици ентузијаста – Радиши Станишићу и Ненаду Живковићу, који су доцније окупили тим изванредних сарадника – у последњи час, а без превише наде да ће посао успешно обавити у кратком року.
Пред организаторима су се ипак обрели са изванредном публикацијом Панчево у кадру, у којој су сабрали сва 54 остварења, укључујући игране и играно-документарне филмове, ТВ драме и серије, снимљене у граду и око њега од 1956. до 2010. Књижица је штампана у тиражу од (само) 400 примерака, од чега је половина била на енглеском језику, па је данас права библиофилска и филмофилска реткост. Зато се родила идеја да се објави ново и допуњено издање. Тим пре што су она двојица занесењака, већ опасно инфицирана тим послом, наставила потрагу која их је провлачила разноразним богазама, од Кинотеке и документација продукцијских кућа, преко Архива Панчева и Србије, до преписке и разговора са онима који су учествовали у тим пројектима. Понекад су копали и по такозваним бувљим пијацама, на којима се, ако ли се посрећи, понекад могу затећи драгоцене успомене. Наставили су истраживање тако рећи за своју душу.

У том настојању, потрагу су проширили на телевизијске серије, па збројили и филмове снимљене у Панчеву и околини после 2010. године. Резултат их је запрепастио: већ сачињеном списку додали су више од двеста дела домаћих или страних аутора. И новоснимљених, и неких која су им претходно волшебно промакла. А толико „филмских радова” за град од седамдесетак хиљада душа није баш уобичајена појава!

Да би се докучили обим и тежина овог посла, ваљало би замислити како би изгледало трагање за најобичнијим папирним плакатом којим је најављивано приказивање неког филма пре више од шест деценија, а тек за спасеним фотографијама са снимања и случајно сачуваним анегдотама које су га пратиле?!

ФАБРИКА СЛИКА НА ТАМИШУ

О филмовима су писали или ће тек писати филмски критичари, док ће се о локацијама у Панчеву и околини на којима су снимани проносити приче које се већ бокоре у легенде. За сада, отргнути су од заборава, а убудуће...
Тешко је замислити како су се Панчевци, тада тридесетак хиљада њих, осећали када су на улицама свога града уживо угледали Курта Јиргенса и Женевјер Пејџ, велике звезде великих екрана 1956. године, у току снимања филма Михајло Строгов, прве екранизације пустоловног романа Жила Верна Царев гласник из 1876. године!? По идеји сценографа Леона Барсака и Косте Кривокапића, тај филм је углавном рађен у Делиблатској пешчари и по панчевачким улицама. Цео тај пројекат је био западнонемачко-француско-италијанско-југословенска копродукција, у којој је домаћин, с филмском индустријом у повоју, понудио само техничку подршку, глумце, статисте и локације. Али то је било сензација у земљи која је једва утекла с оне стране „гвоздене завесе”, као и чињеница да су се странци први пут сами врзмали по Југославији, односно по Панчеву, Пешчари и Београду, без „професионалних водича” и сличних погодности које је тада обезбеђивала Служба. Али, лед је пробијен!
До краја те деценије и до Партизанских прича Столета Јанковића, снимљена су само четири филма. Или један годишње. Наизглед мало, али су током четири године светске филмаџије уракљиле Панчево са зачуђујуће добро очуваном барокном архитектуром као филмски елдорадо, екстеријер на који као да је одозго упро прстом њихов Велики Режисер Живота, лично.
Ентеријери су дотад махом снимани у студијима „Авала филма” у Кошутњаку, у легендарном „Филмском граду”... али је онда установљено да Панчево филмаџијама, осим оног споља, има да понуди доста тога и изнутра. Увидело се да се иза лепих фасада старих здања скривају подједнако лепи и добро очувани ентеријери. Мада, као својеврсна пошалица може деловати и податак да је међу многим панчевачким просторима светску славу прво стекла кафана „Крагујевац”, надомак старе железничке станице. Ту је снимљена она чувена сцена ручног прављења срче и сече вена Бекима Фехмијуа, наочиглед заносне Оливере Вучо, у филму Скупљачи перја Саше Петровића. Локални познаваоци проблематике се заклињу да је у „Крагујевцу” потрошено више филмске траке него било где другде! Исти тај кафански амбијент искоришћен је и за снимање важнијих кадрова у филмовима Сирома сам ал сам бесан, Шешир професора Косте Вујића и још неких... Данас би се сигурно говорило о терабајтима ту начињених дигиталних снимака, да та кафана ономад није променила изглед, умало и намену, па склопила двери.

САМО ТЕТКИ ДА ОДНЕСЕМ ЛЕК

И стара железничка станица у Панчеву би могла да буде проглашена за споменик од историјског и културног значаја за град. Крај ње је 1987. Стјуарт Купер снимао троделни филм Мама Лучија (The Fortunate Pilgrim, изворно), који је већ наредне године емитован у САД. Део простора иза панчевачке старе станице претворен је тада у Бронкс, некада злехуди њујоршки кварт с пругом која је промицала његовим улицама.  У овом делу Панчева тада су оживљени изглед и дух двадесетих година прошлог столећа. Али, како то обично бива, ова зграда није претворена у музеј кинотеке (железнице, пива, авијације или било чега другог) већ је користи железница за смештај мање важног чиновништва. Данас овде на Мама Лучију подсећа још једино прастара локомотива налик оној коришћеној током снимања, а скрасила се на сачуваном делу колосека крај здања заборављене станице.
Заправо, успомене на тај филм, и многе друге, још живе у сећањима Панчеваца који су у њиховим снимањима учествовали најчешће као статисти. Прича се да је чак и Мика Антић, велики српски песник и боем, радо наступао у таквим „измотанцијама” – више због веселог дружења, него ради скромног хонорара који би, ионако, по правилу слистио унапред. Филмаџије су, уз близину велеграда и добру инфраструктуру, ту спремност Панчеваца да готово будзашто статирају у филмовима доживљавале као дар с неба, јер су најамнике
за такав посао у свом свету, обично западне кинематографије, морали да плаћају папрено!
Само двестотинак корака даље, крај леве обале Тамиша и низводно од старог моста, лако се препознаје скаламерија јавног купалишта која је 1983. одиграла запажену улогу кафане „Бел епок” (написано ћирилицом!) у култном филму Балкан Експрес Бранка Балетића. Кафана још постоји, припада Удружењу спортских риболоваца „Марко Кулић”, ал Панчевци су јој наденули шифрован назив „Бранко Кулић”. Важи за једну од најјевтинијих у граду, што је редовним и случајним гостима добра препорука. Тераса је уживо много мања него што је то у филму дочарано и каква се памти, али је зато персонал ненаоружан и неупоредиво љубазнији.
Мало ко не памти ону сцену из филма Маратонци трче почасни круг Слободана Шијана из 1982, кад Бора Тодоровић у улози Ђенке крај огласног стуба измаштане варошице дели малишанима новац за сладолед као награду за јурцање кроз град и узвикивања важне (маркетиншке) поруке грађанству: „Поново ради биоскоп!” Тог стуба нема, био је само кулиса, али и тесни трг испред црквице Светога Карла Боромејског, једне од најстаријих грађевина у Панчеву (из 1757. године), значајно је променио лик. Иза црквице је башта нове и прилично бучне кафане. Иако та католичка црква још живи, редовници миноритског самостана одселили су се 1991. у потрази за неким мирнијим кутком васељене.
Као да се ородио с њим, исти редитељ је три године раније овај амбијент користио у филму Ко то тамо пева, а 2007. и Ђорђе Кадијевић као екстеријер за филм Последња аудијенција.
И, као што нема готово ниједног значајнијег редитеља наше ондашње и садашње филмске сцене а да није снимао у Панчеву или по околини, тако су им се и локације најчешће поклапале. Миша Радивојевић, на пример, ваљда цео свој опус снимио је овде или у доњем Банату. Ту су и оба остварења Шијана и Петровића, Шотра, Павловић, Марковић, Зафрановић, Кустурица, Карановић, Вукобратовић, Бајић (Дарко), Паскаљевић, Кадијевић и сијасет других, и домаћих, и страних.
Авантура у коју су се упустили Радиша Станишић и Ненад Живковић, дакле, могла би да потраје прилично дуго... Можда би сама почела да личи на филм са „отвореним крајем”

***

Локације
Уз кафану „Крагујевац”, Тамиш, стару железничку станицу и трг испред католичке цркве, они су у фокус објектива смештали Народни музеј, оронулу Вајфертову пивару, зграду панчевачке гимназије, Улицу Николе Ђурковића и ону посвећену Вуку Караџићу. Ту је и Штапска зграда, крај које је снимљен филм „Алекса Дундић”, први у којем је улога статиста поверена коњичком дивизиону ЈНА, оном истом који је своје вештине приказао и у филму „Олуја” (La tampesta) Алберта Латуаде снимљеном исте те 1958, и у још неколико остварења. Снимано је и испред Преображењске цркве, Старе пијаце, крај светионика на ушћу Тамиша, тачније, поред данас увелико порушеног панчевачког пристаништа.

***

Обележја
Намерника може да збуни, понеког и да забрине, што на панчевачким здањима и местима која су ушла у повест кинематографије нема о томе барем скромних обележја. Најосновнијих података о згради и улози коју је играла у неком чувеном филму. А ваљало би, и Панчеву, и његовим гостима. На то упућује и тужан податак да чак и средовечни Панчевци не знају где се налазила кафана „Крагујевац” (њено здање је и данас преко пута старе железничке станице, пресвучено у ново рухо и угланцано до непрепознатљивости, али и даље „у комаду”).